Danas .... da danas je bio taj dan , posle ni sama ne znam koliko ne prespavanih noći uz stisnute pesnice i suzama natopljenim jastukom, gde mi san dolazio tik pred zvonjavu budilnika u zoru. Tad sam želela da spavam i da se ne budim , ili da prethodna budna noć bude samo ludi košmar iz koje se upravo budim. Ali nije bio ....
Krivila sam sebe , jer sam obećala nikad vise neću voleti i opet pregazila svoje obećanje. Kriva sam jer nisam od onih koji svoje emocije bace u neki levi ćošak i ne vade nikad ... moje emocije su kao jutarnja rosa , cista , prozirna , a pre svega stvarna ... svako jutro se rađa, do uveče nestane da bi se rodila ponovo sledeće zore...
Krivila sam sebe , jer sam obećala nikad vise neću voleti i opet pregazila svoje obećanje. Kriva sam jer nisam od onih koji svoje emocije bace u neki levi ćošak i ne vade nikad ... moje emocije su kao jutarnja rosa , cista , prozirna , a pre svega stvarna ... svako jutro se rađa, do uveče nestane da bi se rodila ponovo sledeće zore...
Kiša je padala kao naručena, smešno je zar ne ? Tvoj kišobran u mojoj ruci ... stisla sam se ispod a ipak pokisla iznutra . Ne nije to tuga , to je neki sasvim drugi osećaj ... neki koji do sad i nisam poznavala. Neko ništavilo me obuzelo , ne ... ne sivilo jer bi onda to već bilo nešto , nego kao da me neka praznina usisala u sebe .Nekad bi mi srce tuklo od iščekivanja da te vidim , a danas kad si pristao ... bilo mi je tako svejedno.
Čekala sam te u kafiću , gde si me prvi put držao za ruku , gde si me ljubio , gde su ti oci imali lespi sjaj cak i od bleštavog sunca tog popodneva . Očekivala sam ... ni sama ne znam šta, u stvari znam ... nisam očekivala vise ništa. Nisam imala vise razloga za to. Ugledala sam te kako ulaziš , mesto poljupca pružio si samo kao strancu ruku . A ja cak nisam bila ni iznenađena .
Sela sam naspram tebe i krišom krala tvoje poglede, kad nisi gledao posmatrala sam te , onako ... sasvim drugim ocima, ocima stranca. Gledala sam ti oci , kažu one su ogledalo duše. Pokusala sam iščitati nešto , ali nisam našla ništa vredno čitanja. Poprimile su neki mutan sjaj ... ponekad ti se na licu ocrtao osmeh ali ni nalik onom koju ja poznajem u koji sam se zaljubila. Pokusali smo razgovor svesti na uobičajene svakodnevne teme i ispadali smešni ... jer ono upravo sto smo trebali reci prećutali smo ...
Ponekad si me čudno pogledao kao da te poznajem , a onda opet za par sekundi si postao samo stranac s one strane stola. Između gutljaja kafe sam posmatrala kišu kako pada ... dan je bio pun neke depresije koji je dopirao i do našeg stola. Pokusala sam da stvorim neki odgovor u sebi šta je to bilo sto sam na tebi najviše zavolela a da mi sad neizmerno nedostaje ? Zagrljaji , poljupci , nežni dodiri poput leptirovih krila na kozi , stisak kojim si me držao preko noći ....? Ne znam , ne umem ništa da izdvojim ali znam da mi upravo sve to nedostaje.
Nikad mi nije bilo jasno a mislim da nikad i neću shvatiti kako se neko preko noći može da od nežnog žutog pileta pretvori u sedmoglavog kerbera ? Svaka nežna reč do tad izgovoren pretvori u oštricu žileta koji para dušu , srce i kida na milion parcica ono sto sam ja do tad nazivala " tamo neka ljubav", i svaki tvoj pogled ledenicu zakovao na moj osmeh. Onda se prisetim zadnje poruke i sva ljubav u trenu nestane ...
Još te posmatram , i ne umem ništa pametno da kažem a toliko toga sam htela reci, pripremala govor u svojoj glavi... ne ja ne mogu da budem surova kao ti, ne mogu da mi napuste usne reci koje bi te možda ranile, prosto nisam takva stvorena .A nisam ni za tebe stvorena to sam danas shvatila.
Rekao si da nisi ti kriv sto sam se zaljubila u tebe , nisi ljut a ni besan mada nisam bas najbolje shvatila šta si s tim hteo da kažeš...zar je greh ako nekog voliš, jel postoji kazna za ljubav ?
Kiša se stišala ... ispila zadnji gutljaj kafe i stavila tačku na sve. Putevi su nam se na izlazu iz kafića razdvojili od svega je ostalo samo lagani stisak ruke i pogled koji je bez i jedne reci rekao sve. 
