Nešto je trulo …
Autor: Aureta M.

Shakespear je davno lepo napisao , „Nešto je trulo u državi Danskoj“ … Kao epidemija se raširila i zahvatio trulež maltene celu planetu…

Trulo je i … a da , ja večita optimista uhvatim sebe kako paničarim , jer ne vidim izlaz više nigde. Trulež je zahvatio previše, kao ukleti čim se dohvatimo nečeg trenutno se osuši . Ima li kraja svemu ovome ? Izlaza ? Još uvek ima onih koji žive daleko od svakodnevnih mračnih tunela, zaraza i truleži. A mi zaraženi , napaćeni , izgubljeni trčkaramo kao zatrovani pacovi koji grizu sve oko sebe , plivamo u fekalijama onih koji su nas ugurali u kanalizacije. Za rad opstanka se penjemo na slamke, grebemo prljavim kandžama po bližnjima, penjemo se jedni na druge ne gledajući da s tim davimo možda čak i nedužne…. Za rad opstanka!
Postali smo pacovi , paraziti, gamad koji gmiže ulicama sa besom , gnevom u očima. Izbezumljeni, gladni tražeći izlaz neki tračak svetlosti u mračnim hodnicima lavirinta koji nas proždire, skuplja svoje zidove, zatvara izlaze …..
Zamorčići , nebitni degenerici kojima su dani odbrojani , halapljivo grabimo sebi svoje, tuđe, nečije …nije više ni bitno … Za rad opstanka!
Ponekima se i posreći , nađu neki krivudavi put , sa zrnom odsjaja nalik svetlosti , pomahnitao tako trči, trči … ni sam ne zna kud, bitno da ide , što dalje od ovog ludila … trči , trči ne zna jadni bednik da je to većinom samo fatamorgana kako se približava tako se ono malo zrno udaljava. Ne odustaje , možda , da sad možda i uspe da se isčupa iz ovog blata … Budala ne vidi da je ovo đavolji začaran krug bez početka i kraja , ako si upao nikad izlaza nema … Ali ljudska priroda je čudna , ako treba prodaće i ostatak duše koji mu ostao za rad oslobođenja, jer misli da ako izađe život će mu biti pesma, nešto što je sanjao u svojim isprekidanim košmarima … Nažalost mesto Pvarotija čut će samo orgulje kako neko demonskim osmehom na licu svira skripeći krezavim zubima. Ali šta ćes? Ljudska potreba je to … ejjjj …potreba , borba!
Dok se koprca prema cilju shvati da je ceo život prošao ni sam ne zna kuda , ali da nikad nije bio svoj , nije imao svoje ciljeve ako ih ikad i crtao sebi, dolazili su ljigavci i dok je glavu okrenu za njim linije njegove brisali . Nije smeo da sanja , da digne glavu , da udahne punim plućima jer tu su drugi bili uvek da ga proguraju na dole , udare po glavi i zalepe mu usta lepljivim ljigavim flasterima.
Predao se ? Varate se! Nikad nije ! Čovek je to , izdržljivo đubre! Nikad se nije dao olako , dokazivao je da može dublje da tone, da mu iskidana koža na leđima zadnji krik mode , eeeee pa čovek je to !
Možda je smrdljiva budala … jeste , sa protrulim nogama … taj je ! Ali ponosna budala … i izroni iz blata, u letu ugrize , ogrebe dok nazad pada , u očima zasija seta, tuga , zloba i inat …. Sve to za rad opstanka!
Tako sve deblji tepih truleži leži pod nogama … jer , sve je trulije u … hodnicima bez izlaza …

Tebi koji tinjaš u meni ….

Autor: Aureta M.

I tako već nekoliko godina… uvek se negde sretnemo očekivano ili ne …
Kako je sve počelo ili tačno gde ni sad se ne mogu prisetiti, samo znam da tiho /kao da je oduvek/ On tu tinja u meni.
Sećam se prvi put kad smo se sreli … te oči , … mislim da ih nikad zaboraviti neću. Bilo je slučajno a možda i ne , ko to može više znati .
Letnji topli povetarac mi milovao kosu, dan je bio pretopao pa je prijao vetrić po koži .
- Malo se rashladilo …
Ne volim kad me na nešto nagovaraju i uporni su u tome, volim da donosim sama svoje odluke , pa makar nekad bile i pogrešne. Ovog puta sam popustila i pristala da odem i vidim nešto novo , nije ni nalik na ono s čim sam ja ispunjavala svoje tako retke slobodne sate …
Početak leta, godišnjih odmora i kraj još jedne zabavne sezone. Komešanje totalno nepoznatih ljudi pred ulazom mi ulivao nervozu i nelagodu, poneki pogledi odmeravali , ko sam , šta tražim ovde ?! Neprijatnost je rastao do zvezdama rasutih neba . Spustila sam pogled , prijateljica mi se smeškala , i ubeđivala da samo umišljam , i da je sve u redu . Jedva sam čekala da uđemo, stvorila sam film u glavi, biću neprimetna , negde ću se povući u zadnjem redu na kraju sale.
Dok sam ulazila digla sam pogled i kao da su na tren svi nestali , na drugom kraju sale stajao je On. Sav onako nasmejan, krenuo prema meni … bila sam ubeđena da samo ide u mom pravcu i da će svakog trena da promeni pravac prema nekom njemu poznatom u sali. Ali ne … produžio upravo prema meni . Odjednom me oblila nesnosna vrućina, dlanovi mi se znojili , srce lupao galopom u grudima… molim te saberi se… ponavljala sam u sebi , uzalud. Kad mi se dovoljno približio da sam mogla osetiti njegov parfem , pružio je ruku … - dobro došla – rekao je i nasmešio. Jedva sam kroz usta procedila hvala, totalno sam se paralizovala. Samo sam se nadala da nije primetio ništa.
Ispočetka sam samo posmatrala , bili su toliko savršeni svi , klizili kroz salu kao pahulja oblaka na nebu. Zamišljala sam sebe da sam i ja na podijumu s njima , da su mi pokreti poput leptirovih krila, koraci barem 10 centimetra iznad tla. Iz moje maštarije me probudio opet mio glas … - Dođi , pridruži se …. – Ne, ne umem ja to , najbolje da ja samo odavde gledam , zamucala sam ni sama ne znam čijim glasom , jer moj svakako nije bio .
- Ajde … videćeš da nije teško , pokušaj pa onda kaži da ne umeš – nasmejao se i opet otišao.
Ustala sam i velikim naporom napravila par koraka prema samom kraju sale. Htela sam da se sakrijem u gomili ljudi koji su bili toliko savršeni. Osećala sam se kao dete koji tek pokušava da učini svoje prve korake, nesigurna u sebe , nesigurna u ceo svet oko sebe … Zaista nije bilo teško , čak sam se i zabavljala i ako sam dovoljno puta i pogrešila … nije me bilo briga …
Obećala sam onda vratiću se , da … vratiću se , ali kad to nisam znala .
Prođe mesec, dva, nekad i mnogo više, sretala sam nasmejane oči onako u prolazu , slučajno , neobavezno … Uvek se javio , mahao kad nije bio blizu … svaki put sam osetila da svet podrhtava pod mojim nogama. Mimoilazili se, ali uvek se dublje urezivale njegov topli pogled i osmeh u mene , do dubine kad sam već uhvatila sebe da ga tražim u slučajnim prolaznicima, okretala sam se sličnim očima… Onda sve prestalo , odjednom kako i došao. Bez munje i gromova samo je nestao iz mojih misli… na neko vreme.
Nisam se vratila, ne jer nisam htela nego jer tad nisam mogla …
Onda jedno veče dok sam pokušavala da ispunim veče sa muzikom i čitanjem , čula sam poznatu notu … i tog trena se sve vratilo. Zatvorila sam oči i jasno videla Njega…
Da, ispunila sam obećanje, došla sam … dolazim još uvek.
Ispunjava moju prazninu , osmehom , pogledom slučajno –namernim dodirima , onako neobaveznim ali meni toliko bitnim. Ponekad se nađemo pogledima na pola puta i to je sasvim dovoljno da srce lupi jednom onako jače u znak nečega sto se komeša tu iznad, a istog momenta i zaobiđe nas … Tu je a kao da nije , poput maslačka koga obgrlio vetar da ponese na daleka putovanja, na čarobne destinacije i da ispuni smisao kojim je rođen na ovoj planeti.
Volim kad mi priđe, ma koji to razlog bio , dodirne u prolazu , dotakne me pogledom … Ne , ne kajem se da nema više, možda nikad i ne bude … meni je dovoljno da je blizu i ako nekad suviše daleko od mene … dovoljno jer je tu … unutra u meni. Čuvam ga od svega poput blaga. On je taj koji tinja , tinja duboko u meni. Nikad ne galami , ne traži da izađe, samo ćuti i greje me duboko , duboko u duši…