Kad odlazim ....

Uvek odlazim samo jednom i to zauvek ... i ne osvrcem se , prosto produzim i isceznem kao da nisam nikad ni postojala ... da se osvrnem , mozda bih pozelela i da se vratim ...ali ako sam odlucila da odem imala sam valjane razloge za to ! Nikad ne odlazim iz hira ili bez da sam pok usala ostati jos po koji put !!!!

Srce mi se slama jer znam da si ti za mene onaj pravi 

Zar te ne rastuzuje sto nikad nismo imali nasu pricu ?

Ocigledno nikad ni necemo.

Ti nikad neces znati , ja ti nikad necu pokazati 

Sta osecam , sta mi treba od tebe ...

Ne! ...

Dosta je, prestalo je ...

Nema vise nikakvog osecaja .

I oni leptirici koji su postojali sad su pocrkali .

Nestalo je.

Samo praznina je ostala.

Umrla je ljubav koju sam nekada strasno osecala.

Prestali su pozivi, poruke, ... telefon je zacutao.

Samo je tisina ostala.

Tisina.

I znas druze ...dugo mi je trebalo.

Ali ne kajem se.

Prezivela sam onog koga sam mislila da nikad necu .

Neka je samo sto dalje od mene.

Neka radi sta zeli i skim zeli .

Neka se ne vraca ....

Ne krivi mene sto sam otisla, krivi sebe sto 

nisi nista ucinio da me zadrzis !

Saznala sam u koje doba godine je ovde najlepse.

U ono doba godine kada si TI tu .

Ne gledaj me tako ... Pusti nas oboje da zaboravimo... 

Da hiljadu puta pokusamo, hiljadu i jedan put nam ne bi islo ...

Masta me ponovo ubila

Kad se ugase sva svetla i utihne grad , ja se smestim u mekanu fotelju tik uz prozor , udahnem vazduh dugoko da zaskripi u plucima , onda naslonim glavu na mekani naslon i uprem pogled u crno nebo.

Prija tisina, svi vec spavaju ... cujem kako mi srce lupa u grudima. Mlad mesec obasjava skrtom svetloscu ulicu , vetric mrsi lisce na granama a senke se igraju po asfaltu ... U daljini se na starom hrastu cuje slavuj , peva svoje beskrajno tuzne pesme.Neumorna mala dusa , samo da zna ... da zna da smo iste sudbine, da nam je noc zajednicka , da nas spaja tuzna i umorna sudbina ...

Uzdah mi napusti usne , sklopim oci i osluskujem tisinu , mastam da je sve u savrsenom redu , da nisi otisao bez objasnjenja da tu lezis na levoj strani kreveta, da dises ,sanjas ...

Noc je najmirnija sa najlepsim uspomenama u sebi, kad jedini sum koji cujes su otkucaji srca u sebi.

Svako vece se umotavam i ususkavam dusu u nase uspomene, fotelju zamisljam da su tvoje tople ruke, pomazim ponekad naslon onako bezveze prstima nacrtam srce kao sto sam znala na tvojim grudima ... da ... tu je ... tu kuca za nas oboje ...moje kod tebe a tvoje kod mene . Smejao si se uvek na moje detinajste izjave. Najvise sam volela kad sam cula tvoj smeh , umeo je da zazvoni najlepsu melodiju za moje usi. Govorio si da ti je glas onako promukao, peskaren ... a meni je bio savrsen.

Razvucem usne u neku krivu liniju , u kutu usana samo se vidi da to nije onaj osmeh koji mi lice krasi.. vise podseca na pierotta tuznog pajca sa suzom nacrtanom na licu  ispod levog oka ...

Bole me glasovi u glavi, grebu me , vriste i ja vristim s njima najglasnije a opet da me niko ne cuje.

Govorio si da sam sve sto si ceo zivot cekao , da sam prelepa spolja a divna , neiskvarena iznutra sa malom neprimetnom manom , da sam prema sebi prestroga i preskormna. Da ti danas kazem cekaj me 5 godina , ti bi cekao bez pitanja i isto me zagrlio i voleo kao prvog dana ...

Umeo si srcem saputati tiho sto samo zaljubljeni cuju. Gledao si me kad smo se rastajali sve dok nisam iza nekog coska nestala , drzao mi ruke cvrsto kao da se bojis da cu da isceznem ako udahnes , govorio si da ne razumes kako sati prolete kad smo zajedno a da se vuku olovnim nogama kad se ne vidimo. Ja sam govorila svaki put kad smo se rastajali , da ti svakim odlaskom ostavim parce duse sve dok je celu ne iskidam iz sebe. Zamolila sam te da sastavljas parce po parce i da cuvas kao da je tvoje . Tad si imao najtuzniji pogled ... rekao si samo tiho : isto nam je ... toliko nam je prokleto isto !

Pamtim tvoje iznenadjenje za mene , sve se tako savrseno poklopilo. Dunav ... zadnji sto na dnu restorana , da nam niko ne smeta, tiha muzika i talasi koji su zapljuskivali obalu najtise sto su mogli , cak ni zrnca peska nisu se pomerali. Pricao si o sebi a ja sam gutala tvoje reci kao covek u pustinji koji je naisao na skrivenu oazu i zadnjim atomom snage legao pored vode i halapljivo pio , da se spasi ... Onda u isti tren smo digli pogled prema nebu - vidi kako je prelep zalazak sunca danas ... nagnuo si se prema meni i sapnuo : - zbog ovoga sam te tu i doveo , da vidimo zajedno zalazak sunca ti moja mala romanticna dusa ... dok smo ispijali pice ja sam posmtrala oblake i jednog monenta sam zanemela ... -vidi! Delfin ! Ovo mora da je znak, mora da jeste ... ne desavaju se ovakve stvari slucajno ... doslo mi da zaplacem tad. Cvrsto si me stisao za ruku , da mi bez reci kazes , da mi verujes i ovo mora da je poseban predznak... uzeo si mobilni bez reci i slikao. - da nam ostane kao dokaz ... rekao si .

Posle smo sisli do same reke , na kozi sam osetila svez vazduh koji je voda donela sa sobom.Okrenuo si me prema sebi , ja sam ruke obavila oko tvog vrata i usne nam se spojili u vreli poljubac ... Nije nas bilo briga koga ima oko nas , ko moze da nas vidi , samo smo ziveli za taj mali iskreni poljubac i taj predivni momenat. Setali smo isprepletenih prstiju , a ja najponosnija osoba na zemaljskoj kugli , zelela da vristim tvoje ime i da svi cuju koliko te volim. Smeskao si se samo i kad sam pitala cemu se smejes rekao si - drzimo se za ruke ...

Moj predivni sasavko , drzala bih te kao kap vode, pazila bih te kao oci svoje, volim te vise nego sebe ...

Te noci smo znali da smo stvoreni jedno za drugo , na toj obali si uzeo pola moje duse i spojio sa svojim.

Nismo hteli da se rastanemo ne te noci , jer se desilo nesto na toj obali , nesto neopisivo, savrseno se uklesao u tebi a posle u meni .

Sve je bilo savrseno , mozda i previse nestvarno da bi potrajalo ...

Iznenada si se promenio , ni dan danas ne razumem zasto.Nismo se svadjali , nismo cak ni ton povisili ... prosto je svemu dosao kraj. Nismo gresili ni pogresili , svaku noc prelsitavam misli u sebi , mozda mi promaklo nesto , neka sitnica , mozda nisam videla ... mozda ...

Ali nema odgovra, ubedjuem sebe da nisi otisao , da je ovo samo trenutak slabosti , pokusavam da objasnim sebi ... ne ide .

Svaku noc suzama ispracam i zoru docekam. Jos jednom pomazim naslon pre no sto otvorim oci , ne nisu tvoje ruke , ali su mi trenutno jedina uteha u gluvoj noci.

Otvaram polako umorne kapke, preteske od suze i boli ...

Vec je zora , nocas me masta ponovo ubila ....

Njegov duh

Zima ti je ...
Hladno je, vetar ti siba ostre kisne kapi u lice.
Mrzis taj bol i brojis korake...korake do tople sobe
Samo da se sklonis ...da se sklonis sa kise i nesnosne zime ...
Soba je topla i tiha ...Ali sta se desava ? Jos uvek ti je hladno ...
Uprkos vurcini , pucketave vatre u kaminu , uzalud svemu ....
Zato sto ti nije koza ozebla , vec dusa ...
Dusa ti drhti ...i ne mogu je utopliti ni topla soba, ni pucketava vatra
u kaminu , ni topli auto , pa cak ni obala suncanog mora ...
Jer je usamljena...
Kozu moze mnogo toga da stiti , ali dusu samo jedno
Jedna druga dusa ...njegova ....
Kad se nadju dve srodne duse , onda se pripiju jedna uz drugu ,
Od zore do mraka , od mraka do jutra ...i greju se ....
Cak i kad ti ledeni vetar struze kozu ...
Od ovakve bliskosti nema nista toplije ....

Nešto je trulo …
Autor: Aureta M.

Shakespear je davno lepo napisao , „Nešto je trulo u državi Danskoj“ … Kao epidemija se raširila i zahvatio trulež maltene celu planetu…

Trulo je i … a da , ja večita optimista uhvatim sebe kako paničarim , jer ne vidim izlaz više nigde. Trulež je zahvatio previše, kao ukleti čim se dohvatimo nečeg trenutno se osuši . Ima li kraja svemu ovome ? Izlaza ? Još uvek ima onih koji žive daleko od svakodnevnih mračnih tunela, zaraza i truleži. A mi zaraženi , napaćeni , izgubljeni trčkaramo kao zatrovani pacovi koji grizu sve oko sebe , plivamo u fekalijama onih koji su nas ugurali u kanalizacije. Za rad opstanka se penjemo na slamke, grebemo prljavim kandžama po bližnjima, penjemo se jedni na druge ne gledajući da s tim davimo možda čak i nedužne…. Za rad opstanka!
Postali smo pacovi , paraziti, gamad koji gmiže ulicama sa besom , gnevom u očima. Izbezumljeni, gladni tražeći izlaz neki tračak svetlosti u mračnim hodnicima lavirinta koji nas proždire, skuplja svoje zidove, zatvara izlaze …..
Zamorčići , nebitni degenerici kojima su dani odbrojani , halapljivo grabimo sebi svoje, tuđe, nečije …nije više ni bitno … Za rad opstanka!
Ponekima se i posreći , nađu neki krivudavi put , sa zrnom odsjaja nalik svetlosti , pomahnitao tako trči, trči … ni sam ne zna kud, bitno da ide , što dalje od ovog ludila … trči , trči ne zna jadni bednik da je to većinom samo fatamorgana kako se približava tako se ono malo zrno udaljava. Ne odustaje , možda , da sad možda i uspe da se isčupa iz ovog blata … Budala ne vidi da je ovo đavolji začaran krug bez početka i kraja , ako si upao nikad izlaza nema … Ali ljudska priroda je čudna , ako treba prodaće i ostatak duše koji mu ostao za rad oslobođenja, jer misli da ako izađe život će mu biti pesma, nešto što je sanjao u svojim isprekidanim košmarima … Nažalost mesto Pvarotija čut će samo orgulje kako neko demonskim osmehom na licu svira skripeći krezavim zubima. Ali šta ćes? Ljudska potreba je to … ejjjj …potreba , borba!
Dok se koprca prema cilju shvati da je ceo život prošao ni sam ne zna kuda , ali da nikad nije bio svoj , nije imao svoje ciljeve ako ih ikad i crtao sebi, dolazili su ljigavci i dok je glavu okrenu za njim linije njegove brisali . Nije smeo da sanja , da digne glavu , da udahne punim plućima jer tu su drugi bili uvek da ga proguraju na dole , udare po glavi i zalepe mu usta lepljivim ljigavim flasterima.
Predao se ? Varate se! Nikad nije ! Čovek je to , izdržljivo đubre! Nikad se nije dao olako , dokazivao je da može dublje da tone, da mu iskidana koža na leđima zadnji krik mode , eeeee pa čovek je to !
Možda je smrdljiva budala … jeste , sa protrulim nogama … taj je ! Ali ponosna budala … i izroni iz blata, u letu ugrize , ogrebe dok nazad pada , u očima zasija seta, tuga , zloba i inat …. Sve to za rad opstanka!
Tako sve deblji tepih truleži leži pod nogama … jer , sve je trulije u … hodnicima bez izlaza …

Tebi koji tinjaš u meni ….

Autor: Aureta M.

I tako već nekoliko godina… uvek se negde sretnemo očekivano ili ne …
Kako je sve počelo ili tačno gde ni sad se ne mogu prisetiti, samo znam da tiho /kao da je oduvek/ On tu tinja u meni.
Sećam se prvi put kad smo se sreli … te oči , … mislim da ih nikad zaboraviti neću. Bilo je slučajno a možda i ne , ko to može više znati .
Letnji topli povetarac mi milovao kosu, dan je bio pretopao pa je prijao vetrić po koži .
- Malo se rashladilo …
Ne volim kad me na nešto nagovaraju i uporni su u tome, volim da donosim sama svoje odluke , pa makar nekad bile i pogrešne. Ovog puta sam popustila i pristala da odem i vidim nešto novo , nije ni nalik na ono s čim sam ja ispunjavala svoje tako retke slobodne sate …
Početak leta, godišnjih odmora i kraj još jedne zabavne sezone. Komešanje totalno nepoznatih ljudi pred ulazom mi ulivao nervozu i nelagodu, poneki pogledi odmeravali , ko sam , šta tražim ovde ?! Neprijatnost je rastao do zvezdama rasutih neba . Spustila sam pogled , prijateljica mi se smeškala , i ubeđivala da samo umišljam , i da je sve u redu . Jedva sam čekala da uđemo, stvorila sam film u glavi, biću neprimetna , negde ću se povući u zadnjem redu na kraju sale.
Dok sam ulazila digla sam pogled i kao da su na tren svi nestali , na drugom kraju sale stajao je On. Sav onako nasmejan, krenuo prema meni … bila sam ubeđena da samo ide u mom pravcu i da će svakog trena da promeni pravac prema nekom njemu poznatom u sali. Ali ne … produžio upravo prema meni . Odjednom me oblila nesnosna vrućina, dlanovi mi se znojili , srce lupao galopom u grudima… molim te saberi se… ponavljala sam u sebi , uzalud. Kad mi se dovoljno približio da sam mogla osetiti njegov parfem , pružio je ruku … - dobro došla – rekao je i nasmešio. Jedva sam kroz usta procedila hvala, totalno sam se paralizovala. Samo sam se nadala da nije primetio ništa.
Ispočetka sam samo posmatrala , bili su toliko savršeni svi , klizili kroz salu kao pahulja oblaka na nebu. Zamišljala sam sebe da sam i ja na podijumu s njima , da su mi pokreti poput leptirovih krila, koraci barem 10 centimetra iznad tla. Iz moje maštarije me probudio opet mio glas … - Dođi , pridruži se …. – Ne, ne umem ja to , najbolje da ja samo odavde gledam , zamucala sam ni sama ne znam čijim glasom , jer moj svakako nije bio .
- Ajde … videćeš da nije teško , pokušaj pa onda kaži da ne umeš – nasmejao se i opet otišao.
Ustala sam i velikim naporom napravila par koraka prema samom kraju sale. Htela sam da se sakrijem u gomili ljudi koji su bili toliko savršeni. Osećala sam se kao dete koji tek pokušava da učini svoje prve korake, nesigurna u sebe , nesigurna u ceo svet oko sebe … Zaista nije bilo teško , čak sam se i zabavljala i ako sam dovoljno puta i pogrešila … nije me bilo briga …
Obećala sam onda vratiću se , da … vratiću se , ali kad to nisam znala .
Prođe mesec, dva, nekad i mnogo više, sretala sam nasmejane oči onako u prolazu , slučajno , neobavezno … Uvek se javio , mahao kad nije bio blizu … svaki put sam osetila da svet podrhtava pod mojim nogama. Mimoilazili se, ali uvek se dublje urezivale njegov topli pogled i osmeh u mene , do dubine kad sam već uhvatila sebe da ga tražim u slučajnim prolaznicima, okretala sam se sličnim očima… Onda sve prestalo , odjednom kako i došao. Bez munje i gromova samo je nestao iz mojih misli… na neko vreme.
Nisam se vratila, ne jer nisam htela nego jer tad nisam mogla …
Onda jedno veče dok sam pokušavala da ispunim veče sa muzikom i čitanjem , čula sam poznatu notu … i tog trena se sve vratilo. Zatvorila sam oči i jasno videla Njega…
Da, ispunila sam obećanje, došla sam … dolazim još uvek.
Ispunjava moju prazninu , osmehom , pogledom slučajno –namernim dodirima , onako neobaveznim ali meni toliko bitnim. Ponekad se nađemo pogledima na pola puta i to je sasvim dovoljno da srce lupi jednom onako jače u znak nečega sto se komeša tu iznad, a istog momenta i zaobiđe nas … Tu je a kao da nije , poput maslačka koga obgrlio vetar da ponese na daleka putovanja, na čarobne destinacije i da ispuni smisao kojim je rođen na ovoj planeti.
Volim kad mi priđe, ma koji to razlog bio , dodirne u prolazu , dotakne me pogledom … Ne , ne kajem se da nema više, možda nikad i ne bude … meni je dovoljno da je blizu i ako nekad suviše daleko od mene … dovoljno jer je tu … unutra u meni. Čuvam ga od svega poput blaga. On je taj koji tinja , tinja duboko u meni. Nikad ne galami , ne traži da izađe, samo ćuti i greje me duboko , duboko u duši…