Masta me ponovo ubila

Kad se ugase sva svetla i utihne grad , ja se smestim u mekanu fotelju tik uz prozor , udahnem vazduh dugoko da zaskripi u plucima , onda naslonim glavu na mekani naslon i uprem pogled u crno nebo.

Prija tisina, svi vec spavaju ... cujem kako mi srce lupa u grudima. Mlad mesec obasjava skrtom svetloscu ulicu , vetric mrsi lisce na granama a senke se igraju po asfaltu ... U daljini se na starom hrastu cuje slavuj , peva svoje beskrajno tuzne pesme.Neumorna mala dusa , samo da zna ... da zna da smo iste sudbine, da nam je noc zajednicka , da nas spaja tuzna i umorna sudbina ...

Uzdah mi napusti usne , sklopim oci i osluskujem tisinu , mastam da je sve u savrsenom redu , da nisi otisao bez objasnjenja da tu lezis na levoj strani kreveta, da dises ,sanjas ...

Noc je najmirnija sa najlepsim uspomenama u sebi, kad jedini sum koji cujes su otkucaji srca u sebi.

Svako vece se umotavam i ususkavam dusu u nase uspomene, fotelju zamisljam da su tvoje tople ruke, pomazim ponekad naslon onako bezveze prstima nacrtam srce kao sto sam znala na tvojim grudima ... da ... tu je ... tu kuca za nas oboje ...moje kod tebe a tvoje kod mene . Smejao si se uvek na moje detinajste izjave. Najvise sam volela kad sam cula tvoj smeh , umeo je da zazvoni najlepsu melodiju za moje usi. Govorio si da ti je glas onako promukao, peskaren ... a meni je bio savrsen.

Razvucem usne u neku krivu liniju , u kutu usana samo se vidi da to nije onaj osmeh koji mi lice krasi.. vise podseca na pierotta tuznog pajca sa suzom nacrtanom na licu  ispod levog oka ...

Bole me glasovi u glavi, grebu me , vriste i ja vristim s njima najglasnije a opet da me niko ne cuje.

Govorio si da sam sve sto si ceo zivot cekao , da sam prelepa spolja a divna , neiskvarena iznutra sa malom neprimetnom manom , da sam prema sebi prestroga i preskormna. Da ti danas kazem cekaj me 5 godina , ti bi cekao bez pitanja i isto me zagrlio i voleo kao prvog dana ...

Umeo si srcem saputati tiho sto samo zaljubljeni cuju. Gledao si me kad smo se rastajali sve dok nisam iza nekog coska nestala , drzao mi ruke cvrsto kao da se bojis da cu da isceznem ako udahnes , govorio si da ne razumes kako sati prolete kad smo zajedno a da se vuku olovnim nogama kad se ne vidimo. Ja sam govorila svaki put kad smo se rastajali , da ti svakim odlaskom ostavim parce duse sve dok je celu ne iskidam iz sebe. Zamolila sam te da sastavljas parce po parce i da cuvas kao da je tvoje . Tad si imao najtuzniji pogled ... rekao si samo tiho : isto nam je ... toliko nam je prokleto isto !

Pamtim tvoje iznenadjenje za mene , sve se tako savrseno poklopilo. Dunav ... zadnji sto na dnu restorana , da nam niko ne smeta, tiha muzika i talasi koji su zapljuskivali obalu najtise sto su mogli , cak ni zrnca peska nisu se pomerali. Pricao si o sebi a ja sam gutala tvoje reci kao covek u pustinji koji je naisao na skrivenu oazu i zadnjim atomom snage legao pored vode i halapljivo pio , da se spasi ... Onda u isti tren smo digli pogled prema nebu - vidi kako je prelep zalazak sunca danas ... nagnuo si se prema meni i sapnuo : - zbog ovoga sam te tu i doveo , da vidimo zajedno zalazak sunca ti moja mala romanticna dusa ... dok smo ispijali pice ja sam posmtrala oblake i jednog monenta sam zanemela ... -vidi! Delfin ! Ovo mora da je znak, mora da jeste ... ne desavaju se ovakve stvari slucajno ... doslo mi da zaplacem tad. Cvrsto si me stisao za ruku , da mi bez reci kazes , da mi verujes i ovo mora da je poseban predznak... uzeo si mobilni bez reci i slikao. - da nam ostane kao dokaz ... rekao si .

Posle smo sisli do same reke , na kozi sam osetila svez vazduh koji je voda donela sa sobom.Okrenuo si me prema sebi , ja sam ruke obavila oko tvog vrata i usne nam se spojili u vreli poljubac ... Nije nas bilo briga koga ima oko nas , ko moze da nas vidi , samo smo ziveli za taj mali iskreni poljubac i taj predivni momenat. Setali smo isprepletenih prstiju , a ja najponosnija osoba na zemaljskoj kugli , zelela da vristim tvoje ime i da svi cuju koliko te volim. Smeskao si se samo i kad sam pitala cemu se smejes rekao si - drzimo se za ruke ...

Moj predivni sasavko , drzala bih te kao kap vode, pazila bih te kao oci svoje, volim te vise nego sebe ...

Te noci smo znali da smo stvoreni jedno za drugo , na toj obali si uzeo pola moje duse i spojio sa svojim.

Nismo hteli da se rastanemo ne te noci , jer se desilo nesto na toj obali , nesto neopisivo, savrseno se uklesao u tebi a posle u meni .

Sve je bilo savrseno , mozda i previse nestvarno da bi potrajalo ...

Iznenada si se promenio , ni dan danas ne razumem zasto.Nismo se svadjali , nismo cak ni ton povisili ... prosto je svemu dosao kraj. Nismo gresili ni pogresili , svaku noc prelsitavam misli u sebi , mozda mi promaklo nesto , neka sitnica , mozda nisam videla ... mozda ...

Ali nema odgovra, ubedjuem sebe da nisi otisao , da je ovo samo trenutak slabosti , pokusavam da objasnim sebi ... ne ide .

Svaku noc suzama ispracam i zoru docekam. Jos jednom pomazim naslon pre no sto otvorim oci , ne nisu tvoje ruke , ali su mi trenutno jedina uteha u gluvoj noci.

Otvaram polako umorne kapke, preteske od suze i boli ...

Vec je zora , nocas me masta ponovo ubila ....