MILO, NAJMILIJE....:-(

JEDNOM SAM SANJALA BUDNA

Na crnoj svili rasuti srebrni biseri koje trepere...noć...žuti mesec obasjava ceo grad.Tišina...samo se slavuj čuje negde u daljini.Peva svoje beskrajno,tužne pesme.Okolo se širi miris čežnje,poznati slatki miris...Spustim se na mekanu travu,rukom lagano prelazim na površini,samo da mi prsti dotaknu.Da osetim taj svilenkasti dodir,golicanje.Legnem,zemlja je toliko topla!Otvorim širom oči,gledam u tamno nebo,tražim zvezdu,jednu posebnu...jednu koja je sjajnija od ostalih,koja snažnije treperi.Ne mogu da je pronađem,okrećem glavu pa se prepustim.Mašta me ponese na svojim mekanim krilima.Dozvolit ću sebi,da sanjam otvorenih očiju,i dok budem sanjarila neću dozvoliti mislima, da ni na tren odlutaju u stvarnost!Ne!Nocas ću pustiti dušu da poleti na lepršavim krilima i ponese me tamo gde je sve savršeno i lepo!Napustiću surovu stvarnost ,gde nema tebe!Ove noći ću biti sretna,sanjat ću bajku sa sretnim početkom,princem i princezom...i što je naj bitnije bajku koja nikad neće imati kraj!Učinit ću da vreme stane,da sat sudbine ne kuca više,da ne broji sate i minute!Osećam da imam moć dobre vile i zaustavljam vreme ovog trena ,ovde i sad!Lagano otvaram olovna vrata svoje duše,i kroz tako otškrinuta, vidim razigranu svetlost,treperi u duginim bojama,laganim i sigurnim koracima ušetam u svoju dušu.Tu sve miriše na ljubav,sreću,Tebe i na nas.Uzdignem se iznad,biću čuvar naših snova, koje nikad nećemo prestati sanjati. Biću princeza tvoje mladosti,koju ćeš ti poljubcima svako jutro buditi.Ti ćeš biti moj hrabri princ,koji je dojahao od nekud na jednom belom jednorogu.Grlit ćeš me svojim snažnim rukama,milovati po kosi,ljubiti nežno...nećes hteti nikad otići,ostaćemo zajedno,zauvek u ovom prelepom i prokletom snu.Kažem prokletom, jer nije stvarna!Samo jedan san koji nije dosanjan.Koliko god želela da ostanem,ne mogu...nešto me vuče,neki čudan osećaj,bol koji me obuzima i zatvara vrat mojih snova.Osećam opet miris daljine,koji me vuče za ruku nekontrolisano a ja čak i ne znam gde?Tonem negde duboko,u dubinu mora svojih davno isplakanih suza.Htela bih da zaplačem,ali nemam više suza,samo jedna...ona zadnja pobegla iz oka,skliznula niz obraz i pre nego što sam je dotakla,nestala.Više nisam sigurna ni u šta,ni ko sam niti šta tražim ovde?Kasno je za bilo koja pitanja, jel odgovora i onako nikad nema.Sve se izgubilo,sve osim sećanja,koja više nisu tako lepa.Bude tugu u meni i otimaju mi osmeh sa lica.Postanem svima neprepoznatljiva,ali ne i sebi!Jel ja sam svesna svoje slabosti,uništavaju me ali i prolaze!Tiho i polako...možda zauvek. Trgnem se i shvatim da je sve bilo san i da je već odavno dosanjan.Pustiću te da odeš,ostaćeš mi u sećanju,da te se sećam!Jednom u snovima sam imala princa kome sam ja bila voljena princeza,jednom sam sanjala budna.....

Boje ljubavi: RASKRSNICE ŽIVOTA

Boje ljubavi: RASKRSNICE ŽIVOTA: "Umorna sam od traženja ljubavi na beskrajnim ulicama života,umorna od laganja samoj sebi da prinčevi ipak postoje.Stigla sam na raskrsnicu i..."

RASKRSNICE ŽIVOTA

Umorna sam od traženja ljubavi na beskrajnim ulicama života,umorna od laganja samoj sebi da prinčevi ipak postoje.Stigla sam na raskrsnicu i moram izabrati put.Put sećanja,zaborava ili kajanja.Samo je jedna staza ostala ne obeležena.Zatvaram oči da razmislim malo...sećanja...šta imam od toga?Neću lagati bilo je i lepih i tužnih dogadjaja.Ali vredi li ostatak života provesti sećajući se nekih iskrzalih,pocepanih i požutelih stranica života?Živeti u prošlosti samo od sećanja?Ne!Okrećem se...zaborav?Ima i toga,ne bih nabrajala... tužno detinjstvo gde su vladali tudji ratovi,nemaština i beda koja su nas spustila do samoga dna.Ali zaborav i onako dodje sa godinama ,kad postanem stara možda se neću sećati ni prthodnog dana.Kajanje...tu zastanem malo,ima li nešto zbog čega bih se kajala?Ne znam,ne sećam se.Uvek sam živela za danas!Svesno sam ulazila i prihvaćala sve što mi taj dan donosio,bez obzira šta je bilo!Nikad se ne bih kajala!Onda bi bilo da sam uzalud živela!!!Ostaje mi put koji nema obeležja.Zakoračim i stanem...šta me tu čeka?Nema nazad!Pred očima mi kao slagalica vrte se slike života,koju treba samo složiti da postane cela slika.Onda shvatim ,da bez ljubavi sam samo pola čoveka,gde ima ljubavi tu je i ljubomora,pod ruku idu kajanje i zaborav.Znači krug bez početka i kraja.Gde nekog raniš ili budeš ranjena.Želiš da zaboraviš,ali ne možeš jel su tu sećanja.Sećanaj koja ti život ostavlja ...pomažu ti da stare dane proživiš s osmehom i bez kajanja!!!

ZAŠTO ŽENE PLAČU ?

Jedan dečkić je upitao svoju majku: "Zasto plačeš?"
"Zato što sam žena" - odgovorila mu je.
"Ne razumem" - rekao je dečak.
Mama ga je samo zagrlila i rekla: "Nikada i nećeš".

Kasnije je upitao oca: "Zašto mi se čini da mama plače bez ikakvog razloga?"
"Sve žene plaču bez ikakvog razloga" - bilo je jedino što je tata znao reći.
Dečačić je odrastao i postao muškarac, i još uvek se pitao zašto žene plaču.
Na posletku je nazvao Boga. Kad ga je dobio, upitao ga je:
"Bože, zašto se žene tako lako rasplaču?"

Bog odgovori:
"Kad sam stvarao ženu morala je biti posebna.
Dao sam joj ramena, dovoljno jaka da nose svu težinu ovoga sveta, a opet dovoljno nežna da mogu pružati utehu.
Dao sam joj unutrašnju snagu da podnese porod i odbijanje koje joj toliko puta stiže od njene dece.
Dao sam joj čvrstinu koja joj omogućuje da ide dalje kad svi drugi odustanu, i da se brine za svoju familiju za vreme bolesti i nevolje bez prigovora.
Dao sam joj osećajnost da voli svoju decu bez obzira na sve, čak i ako ju je njezino dete veoma povredilo. Dao sam joj snagu da nosi svoga muža kroz njegove greške i načinio je od njegovog rebra da bi štitila njegovo srce.
Dao sam joj mudrost da zna da dobar muž nikada ne bi povredio svoju ženu, ali povremeno testira njenu snagu i odlučnost da bude uz njega.
I napokon, dao joj je suzu da je isplače.
To je samo njeno na korišcenje kad god joj zatreba.

NE RECI KRAJ....

ČOVEK BEZ IMENA

Pokloniću ti sve,moje proleće,leto ,jesen...sve,ali zimu ne dam! Zima je samo za mene! Proleće zato što se sve budi,sve se ponovo rađa i poprima novi smisao života. Tada se rodila u meni ljubav ponovo ,kažem ponovo jel sam mislila da u meni više ne postoji ništa,da sam prazna u duši kao stari bunar bez dna. Iskrice su se jedva nazirale a vatra koja je nekad gorela uz divlji plamen i sjaj ,pretvorili su se u dim ,pepeo i prah. Došao si sa prvim zracima prolećnog Sunca,probudio u meni ljubav kao što se u proleće budi priroda,kao kad prva ljubičica izdigne glavu ,dok je prvi zrak sunca zagolica. Svaki dan je je sve topliji...ali je sve još toliko ne sigurno ,jer naiđu ponekad sivi oblaci ,koji zaklone osmeh a poneke kapljice natope sve. Tako si ti moj Bezimeni naišao...nisam te pitala odakle si došao ni kako se zoveš. Ako jednom slučajno nestaneš,da se ne bi osvrtala uvek, kad god bih čula da neko doziva tvoje ime.Tako je naj bolje...Znao si mi izmamiti osmeh ,tako nežan da bi se i sante leda istopili,ponekad bih drhtala, kad bi mi bio blizu kao neki nejaki listic na prolećnom ,laganom vetriću.Znao si da si se pojavio u pravo vreme,da bi mi ugrejao ozeblo srce,kao što je zemlja čekala posle duge i hladne zime da sine Sunce.Znao si to....
Pokloniću ti leto...more,školjke i galebove.Pokloniću ti sve...jel osećam da voliš me.A ljubav se nikad ne kupuje ,ona se rađa i daruje. Pokloniću ti more,modro i mirno kao ogledalo da se u nju ogledaš i vidiš kako razigrani zraci sunca miluju tvoje obraze. Školjke iz dubina mora jer svaka krije u sebi tajnu ,kao i moje srce.Tek kad ih otvoriš onda vidiš,da tu neko već stanuje. Poslat ću ti galebove...poput snega čiste i bele.Samo se bojim ,da te ne odvedu od mene. Jel znaš...kad uhvati bura ribare negde daleko na pučini mora,oni se raduju kad vide galebove.Znaju da je obala blizu,a ja se bojim kad bura osećanja naiđu,poželet ćeš i ti što pre, do obale i mirne luke.
Pokloniću ti i jesen...razigranih boja.Pogledaj oko sebe! Sve se menja, a toga se bojim naj više.Bojim se ,da ćeš otići a ja neću znati gde,da u tvom srcu ljubav ne želi više da stanuje.Kiše, koje dolaze i sve su češće ,ispraće tvoje tragove.A toliko sam se borila da te zadržim pored sebe,da se zajedno okupamo još jednom u zadnjim zracima sunca,da me se sećač,ako ni zbog čega,bar zbog mirisnog proleća,vrelog leta i jeseni prepunih šarenih boja! Ipak,polako nestaješ...držim te,ali mi se izmičeš! Ostani ,molim te...nadolazi zima.Ne čuješ me,pustim ti ruke i nestaneš u talasu ljudi koji su se tu stvorili niotkuda.Htela sam da ti viknem ,da te dozovem ,ali usne su ostale neme...pa ja ti ne znam ni ime!Ostao si moj Bezimeni ...
Počeli su da duvaju sve hladniji vetrovi ...postalo je sivo sve oko mene, a i u meni .Zima polako pristiže. Gle! Prve pahulje...vidi kako su lepe!Znaš...pahulje vilenjaci kroje,zato su sve različite.Ne postoji ni jedna koja je ista,svaka se po nečemu razlikuje. Htela sam ti pokazati i pokloniti naj lepšu pahulju,ali ti si otišao sa zadnjim zracima sunca i predivnim jesenjim šarenilom. Ostala sam sada sama,da drhtim jer sam ti poklonila sunce. A zimi ona ne ume da greje.Ne kajem se! O, ne! Zimu ću da zadržim za sebe.Jel kad se sve smrzne,i pahulje pokriju staze,krišom ću da tražim tvoje tragove... Zato sam zimu zadrzala za sebe...da ce me možda ti tragovi dovesti do tebe.....

JA SANJAM UVEK ISTI SAN

U snovima možeš da postaneš šta god poželiš,možeš da imaš sve,možeš da budeš bilo gde....Jednom si princeza ,jednom žena a možda i nečija ljubavnica.U snovima možeš ,baš sve! Ja svaku noć sanjam isti san...sanjam Tebe!
Stojim na nekom proplanku, opija me miris šarenih poljskih cveća.Lagani povetarac mrsi grane starog hrasta, koji tu stoji sam već godinama.Bosa gazim po mekanoj travi ,osećam nežni dodir na tabanima. Vetar mi lagano mrsi raspuštenu kosu,koju ovoga puta nisam skupila, samo zato sto ti tako voliš. Pogledom uprtim u daljinu ,spazim siluetu.Znam da si to ti.Znam ...jel je ovo moj san!A ja te čekam. Kako se približavaš,netremice te posmatram i shvatim, da si mi postao sve. Kad si me primetio u senci starog hrasta,požurio si prema meni. A ja sam samo stajala i čekala ... Gledala sam koliko si samo savršen! Raširio si ruke,a ja potrčala u tvoj nežni zagrljaj.Stegnuo si me,kao da ne želiš nikad da odem od tebe.Usne su nam se spojile u nežan poljubac sa puno buke.Lagano si me ispustio i uzeo u dlanove moje lice. Gledao me u oči snažno i duboko.Rekao si, da sijaju posebnim sjajem. Ali,nisi bio svestan ,da se one cakle samo kada tebe vide.Poljubio si me još jednom nežno,uhvatio me za ruke i rekao ,da krenem s tobom.Prsti nam se isprepleli...Laganim koracima si me odveo u senku starog hrasta.Skinuo si džemper i raširio po travi ,da sednem.Naslonila sam se na stari hrast,a ti si legao i spustio glavu u moje krilo. Prstima sam dodirivala tvoje lice,kosu i usne.Nežno ...što nežnije,da te slučajno ne povredim.Uzeo si travku i vrteo među prstima,zatim si mi dodirivao s njom lice. Podigao si se na laktove i poljubio me.Prvo nežno a zatim sve strasnije.Tela su nam gorela od čežnje,dok je sunce polako zalazio,drhtali smo jedni drugom u naručju.Poneo nas vrtlog strasti.Tvoji poljubci po mom telu su ostavljali vrele tragove...Zalazak smo odgledali zajedno,onako zagrljeni i pripijeni jedno uz drugo.Šaputao si mi tiho na uvo,najnežnije reči,Sunce je polako nestao...Lagano si me digao u naručje,spustio ispred sebe i obuhvatio mi struk.Moje ruke su te grlile oko vrata,a onda ....odjednom tvoj stisak je postao blag,počeo si da nestaješ...Koliko god se trudila da te ne pustim ,nestao si.Ruke su mi ostale ispružene i prazne,odjednom mi je postalo hladno.Volim te ...samo sam prošaptala.
Probudio me prokleti sat,koji je neumorno zvonio i javljao da je svanuo novi dan. Nisam htela da otvorim oči...ne još! Želela sam da nastavim sanjati ovaj divan san,ali se raspršio kao mehurić od sapunice. Poželela sam da brzo prodje dan,da sto pre dodje noć i utonem ponovo u san. U san... gde te svaku noć čekam ,a ti uvek dođeš u moj zagrljaj....

MRZIM DECEMBAR..............(moja istinita priča)

Svoju najveću ljubav sam upoznala davne 1990.godine.Tih godina nije nikom bilo lako ,svi su osećali da neko zlo doba dolazi.Ali meni ,te godine su bile najlepše....one koje su dolazile.Bila sam mlada i u život zaljubljena.Da sam samo onda znala...
Kao i svako leto i ono sam provela na selu kod tetke.Završila sam 8.razred i napunila 15 godina,radovala sam se da ću svoj život na neki način od jeseni da promenim.Uživala sam u raspustu,kupanju,prvim izlascima,dečačkim pogeldima koji su me pratili dok sam hodala uzdignute glave,ponosna i puna samopouzdanja.Bila sam tim dečacima devojka iz grada,nešto novo.Jedno veče dok nisam znala šta ću od dosade,prelistavala kanale na televizoru i shvatila da nema ništa zanimljivo,zavalila sam se u široku fotelju....Onda je u sobu uleteo moj brat,izgledao je kao da je trčao kilometrima ,zajapuren i uzdihan pitao me:- Mala hoćeš samnom do centra?Otvorili su novi disco club.
Naravno da sam htela,jedva sam dočekala da me povede sa sobom.On je bio stariji,imao je svoje društvo,a ja nisam htela da im smetam...Skočila sam sa fotelje,kao da su me iz topa ispalili,obavila sam ruke oko njegovog vrata,poljubila ga u obraz i pogledala kao neko tužno kuče:- Poveo bi me?Stvarno?-spustila sam pogled-ali je ne bih da vam smetam....
-Ludice mala-rekao je-pa ne smetaš,ti si moja mala seka koja je doduše već porasla i postala lepa devojka...
Oboje smo se smejali ,zgrabio me i zavrteo se samnom.
-Hajde!Brzo,oblači se pa da idemo!-dobacio i izašao iz sobe.
Ja kao pomahnitala,preturala sam po stvarima,šta da obučem,trčala sam po sobi ,pevala i pred ogledalom vrckala.Nakon par minuta soba je izgledala kao da je bomba pala.Osvrnula sam se i zgrabila farmerice i jednu maicu na bratele.Pokupila sam ostatak odeće stala pred ogledalo,lagano pokupilla kosu onako neobavezno,stavila maskaru i zadovoljna sa sobom namignula na odraz u ogledalu.Kad sam izašla brat  je već cupkao nestrpljivo i nasmejao se kad me video.
-Kako izgledam?-okretala sam se oko svoje ose,onako luckasto zabacivajući glavu i treptala.
-Joj mala! Pa ti ćeš očarati sve momke!-nasmejao se i povukao nežno za ruku-Idemo!
Iz daleka se već čula muzika,kako smo se približavali sve je bila glasnija.Ispred diskoteke već je bila gužva,svi su hteli prvi da uđu.Neka nervoza me uhvatila,dok sam gledala cure kako se pomeraju u ritmu muzike.Sve su bile doterane,kao da su krenule u svatove,onda sam spustila glavu i zastala.Brat je primetio i rukom nežno mi podigao glavu:- Ne brini ti si najlepša!
Ušli smo ,muzika je treštala, brat je otišao do šanka i doneo mi coca-colu.Sa tom flašom u ruci stala sam do zida,dok su se oko mene kroz gužvu provlačili mladi do podiuma.Pogledom sam prelazila,preko mnoštvo mladih ljudi,ne bi li našla neko poznato lice.Onda kao da su svi nestali,stajao je On sa drugovima.Na trenutak kao da me pogledao,onda je nestao u gomili.To veče nisam ga više videla.Nekako sam se čudno osećala,nisam mogla ni brata da pitam ko je tajanstevni momak,jel je usput nestao.Bilo mi je žao,bojala sam se da ga više nikada neću videti.A osećala sam da se nešto desilo ,onda kad su nam se pogledi na tren sreli.
Svaki dan sam odlazila na kupanje i sa drugaricama smo se satima sunčale, da dobijemo preplanuli ten.Jedan dan ja sam ostala sama na peškiru a one su otišle u vodu.Dok sam tako ležala i gledala oblake ,koji su klizili polako na nebu kao šećerna vata.Detinjasto sam uporedjivala na šta liče...ptice u letu,dinosauruse,bezglavog čoveka...na tren sam zatvorila oči.Osetila sam na koži ,da je odjednom nestalo sunca.Otvorila sam ih i od jake svetlosti nisam videla samo nečiji lik.
-Zaklanjaš mi Sunce!-dobacila sam i izdigla se na laktove.Ugledala sam Njega! Stajao je ispred mene mokar sa peškirom u ruci.
-Slobodno?-pitao je pokazivajući na prazno mesto pored mene. Nisam mogla progovoriti,nekako su reči zastale u grlu ,nikako da mi napuste usne.Samo sam klimnula.Raširio peškir,i legao pored mene.Ja kao da me ne interesuje,i kao da u opšte nije pored mene,zatvorila sam oči i sunčala se dalje.
-Morao sam da vidim ,ko je ta devojka sa nebo plavim očima?Čula sam kad je rekao- ja sam Jovan!
Okrenula sam glavu prema njemu i nasmešila sam se ,videla sam da se nalaktio i gleda me netremice.
-Aureta -rekla sam -drago mi je Jovane.
To popodne više nismo se ni skvasili ,pričali smo o nekim neobaveznim temama,smejali se sitnim šalama,upoznavali se...Radnim danima smo se vidjali na bazenu,kupali se i pržili se zajedno na vrelom suncu.Vikendom smo stajali sa coca-colama u rukama ili smo na laganu muziku,onako zagrljeni ,pripijeni polako plesali.Prvi poljubac sam dobila jedno vece dok je zasvirala lagana muzika-Dođi-uhvatio me nežno za ruku i poveo do podiuma-ovo će biti naša pesma,samo naša! Zagrlio me najnežnije kako je samo on umeo.Počeo da pevuši poznate stihove..."Dva galeba bela,u tihoj noći,leteli morem a bura je bila..."Bila sam presretna ,osećala sam se posebnom ,kao u nekoj bajci dok mi je nežno milovao lice.Onda... to veče sam shvatila ,da sam se zaljubila u jednog Jovana sa prelepim plavim očima.
Dani su prolazili neverovatnom brzinom,nekad sam poželela da sam bar jedna dobra vila ,koja ima čarobni štapić i da bar mogu zaustaviti vreme,ili samo barem malo da usporim...Ali leto se primicalo kraju,ja sam morala nazad u grad.Zadnje veče smo razmenili adrese,sedeli sami u parkiću i oboje plakali.
-Volim te malena- rekao je dok mi je poljubcima skuplajo svaku suzu sa lica-ne plači molim te,puknuće mi srce...
Pokušala sam da zaustavim suze ,ali one su nekontrolisano tekle.
-Oprosti mi molim te-samo sam to mogla da kažem.
To veče, nisam oka sklopila.Samo sam tiho plakala da me niko ne čuje.
Kad sam stigla nazad u grad,onaj prelepi zeleni grad,koji sam toliko volela...sada je izgledao siv i sumoran,mrzela sam što sam se morala vratiti.Za samo nekoliko dana ,dok sam se vraćala iz skole iprimetila da iz poštanskog sandučeta nešto viri.Dotrčala i sva uzbudjena izvukla jednu lepu rozu kovertu.Na prednjoj strani ,bila je slika dvoje zaljubljenih kako se ljube na obali a oko njih lete galebovi.Znala sam da je on pisao .Nisam smela da otvorim...sedela sam dugo za stolom i gledala u roze kovertu-Galebovi...-prošaptala sam.Lagano sam drhtavim prstima otvorila pismo i ugledala naslov,ispisan velikim štapanim slovima:"NEDOSTAJEŠ MI MALENA MOJA...." Pismo je bilo dugacko,nežno i tužno.Na kraju pisma se potpisao :"Voli te tvoj Galeb!".Zaplakala sam -moj Galeb!-šaputala sam kroz suze.Svaki dan sam pisala pisma ,a on meni slao isto takve roze koverte sa galebovima.Viđali smo se retko ,ali kad smo bili zajedno svaki sekund nam je bio ispunjen s ljubavlju i čežnjom.Rastanak je uvek bio tužan i bolan.Meseci su prolazili ,mnogi nam zavideli i pokušavali da nas rastave,objašnjavajući ,da ljubav na daljinu nikad ne uspeva!Mi smo im dokazali ,da greše,jel naša ljubav je čvrsta kao stena i ne damo da se zaljulja!Da je čista,iskrena i duboka kao okean!
Jenog ,hladnog februarskog dana ugledala sam rozu kovertu ,s istim ushićenjem kao i svaki dan,nestrpljivo otvorila ,naslov je ovg puta bilo drugačiji:"Odlazim Malena...." Srce mi tog momenta preskočilo.Brzo sam čitala redove,gde,kad,zašto,šta se desilo?Milion pitanja u glavi.Onda sam pročitala rečenicu"18.marta odlazim Malena u vojsku,daleko...jako daleko..."Htela sam da dišem,ali vazduh nije dopirao do pluća.Odlazi,...sad? Zašto baš sad? Videla sam ime grada "Maribor"-Bože ,pa zašto tako daleko?
Danima sam bila van sebe od tuge i ako je on i dalje savki dan slao pisma u rozim kovertama sa galebovima.Mart je brzo došao,sneg se još nije ni otopio.Opraštali smo se na stanici satima,nije nas bilo briga ko sve posmatra.Grlio me i ljubio,čvrsto držao u zagrljaju,a ja sam drhtala...Ne od hladnoće,već od bola,da ga moram pustiti ,a nisam htela...Taj prokleti voz je došao po njega i odveo ga daleko od mene,suviše daleko!Pisma su i dalje stizala svakog dana.Pisao je da me voli,da mu je jako teško bez mene,i da ne brinem godina će brzo proći.Meseci su prolazili jako sporo,kao da su se vukli na olovnim nogama.Iznenadio me jednom ...došao na produženi vikend.Nismo se ni sekund odvajali.
-Malena...želiš li biti zauvek moja?-okrenuo se prema meni
-Zauvek? Kako to lepo zvuči - rekla sam -želim više nego bilo šta na svetu Galebe moj!
Uzeo me u naručje, trčao samnom i vrteo se.Nisam se bojala da će me ispustiti,imala sam poverenja,za njega bih i umrla...
Pre nego što se vratio u Maribor zaprosio me.Naši roditelji nisu bili baš oduševljeni,još sam bila maloletna tek 17 godina.Obećali smo da ćemo sačekati moje punoletsvo!Vratio se u vojsku ovog puta nasmejan ,znao je da ga kući zaista čeka neko!
Tih dana su u zemlji počele da kruže čudne priče,nemiri i pretnje.A sve je počelo u Sloveniji!Nisam mogla da propustim ni jedne vesti i svaki put preplakala.Pisma odjednom nisu više stizala,niko nije znao šta se tačno dešava.Posle skoro mesec dana stiglo pismo ...bela koverta ,ali poznati rukopis.Nervozno sam otvorila ,ruke mi se tresle ,oči mi zamaglile...Počinjalo jeovako:"Malena moja!Ovo pismo ti pišem u tajnosti,pod svetlom upaljača.Ovde vlada potpuni haos,ne znam čak da li ćeš ikad dobiti ovo pismo...pokušaću ti poslati,ne brini se,ma šta da se desi,ja ću te zauvek voleti ...Tvoj Galeb! - Opet reč "zauvek"! Nisam ništa shvatila,čitala sam pismo satima iznova i iznova.Od suza koja su padala na papir,neka slova su se i izbrisala.Stiskala sam pismo u ruci...
Vremena su bila sve teža i teža,situacija se izmicala kontroli...A onda došla tišina,dani su prolazili bez pisma.Negde krajem leta stigla jedna,roza koverta..."Malena moja..." -Živ je !Mama, Tata !!! Živ je!!! skakala sam i vrištala od sreće.Pisao je da se nalazi u Novom Sadu,uspeo je nekako da pobegne sa par drugova.Nije mu baš dobro,jako smršao i nalazi se u bolnici....Nisam ništa čekala,sela sam na prvi autobus i jedva dočekala da signem.Dok sam hodala hodnikom ,do njegove sobe srce mi tuklo,kao da ce svakog trena da iskoči.
Ušla sam u sobu...ugledala sam jednog ,slabašnog,mršavog momka,bledog lica kome su oči sevnule kad me ugledao.Dotrčala sam do njega,grlila sam ga i ljubila a suze nisam mogla niako sakriti.
-Ne palči mila-šaptao je-ne plači molim te,biće sve u redu ,videćeš...
-Galebe moj beli,šta su ti uradili?- jecala sam od bola.
Legla sam na njegove grudi,on me milovao drhtavom rukom po kosi i šaptao "Ne plači mila,ovaj galeb će još da leti..."
Nije bilo ništa u redu!Svakim danom mu je bilo sve gore.Ponekad je izgledao kao da se oporavlja,smejao se,da bi sutra dan ceo prespavao.Doktori nisu ništa znali ,ili samo nisu hteli ništa reći.Kad je sve bilo i onako očigledno! On se polako gubio,a mi nismo mogli ništa ,samo da ga tešimo i volimo.Nisam više plakala,ne pred njim! Čitala sam mu knjige,pričala o svemu ,samo da mu izmamim mali osmeh,pa makar i samo da je ličilo na osmeh.Zima je već uveliko stigla...kovali smo planove za Novu Godinu.Da će nam biti najlepša i da krećemo iznova od 1. januara.Samo snovi ,pusti snovi!Tog 30.decembra je bilo neizmerno hladno,vazduh se smrzao,dok sam dolazila do njegove kuće ,sve mi je bilo teže.Pokušala sam da misli nateram na sledeću godinu ,na lepe stvari.Onda sam ugledala njegovu mamu ...Nosila je crninu...Počela sam da trčim i srušila se pred njom.
-Mila,našeg Jovana nema više! Otišao je zauvek!!!
-Ne !!!-jecala sam - Opet ista reč! "ZAUVEK" Ne želim to više čuti,nikad više!
Od toga dana mrzim decembar!!!
Novu godinu našu isplaniranu ,ipak smo dočekali zajedno,samo nas dvoje...Ja i moj Galeb,boca šampanjca i dve čaše.Kad je sat otkucao ponoć,nalila sam šampanjac u dve čaše,nazdravila sam za oboje! Na malom kasetofonu sam pustila našu pesmu :"Dva galeba bela ,u tihoj noći,leteli morem a bura je bila..." Zadnji put ću izgovoriti reči: " Galebe moj,voleću te ZAUVEK!!!

JA SAM GA ZAISTA VOLELA ....

Stajala je bosa na obali reke,pod tabanima je osetila kamenčiće kako joj se usecaju u kožu.Nije marila .Nije osetila bol.U očima suza ,zablistala .Jutarnje sunce razigrano skakutala sa talasa na talas.Lagano zatvorila oči i pustila da je miluju zraci izlazećeg sunca. Čula je samo talase ,koji su zapljuskivali obalu i svoje zbunjeno malo srce. Slušala tišinu,koja je bila ispunjena zvukovima prirode.Čekala odgovor ,mali znak,čekala...Bila je ranjena ,ne na telu....bila je ranjena ,slomljena u duši.Kopnila je dugo,nestajala polako,istopila se kao sneg na prolećnom suncu...Nestala lagano dok nije postala senka sebe,senka nečega što je nekada bila ...Njene plave oči su postale sive i pogledom praznim uprtim u ništa!Gledala je okolo a ništa nije videla,sve joj je bilo monotono,dosadno i nevažno.Srce joj lupalo u grudima snažno...volela ga ali nije smela.Nije imala snage za borbu...ne više.Predala se ništavilu,predala se da je povuče prema sebi,čvrsto stisne i proguta.Nije se opirala...samo otvorila oči i u izlazeće sunce pogledla.Oslepljena napravila korak.Hladna ,mutna voda dotakla njena stopala.Lagani povetarac joj mrsio raspustenu kosu i ljuljao uz telo pripijenu ,svilenu haljinu.
Još jedan pogled unazad ,čežnja i molitva za spas.Nikog nije čula...samo usamljeni slavuj pevao svoje tužne pesme na obližnjoj grani.Činilo joj se da peva tužnije nego obično.Kao da jedina moli za ostanak,osećala je da treba utehu...pesmama molila .Nije čula .....ili nije htela više da sluša...nije dopiralo do nje ,samo isprekidani delići pesme ili nečega ,što je podsećalo na nešto što je nekad volela .Nekad je za njene uši bila slavujeva pesma najlepša sinfonija.Sad joj još više parala dušu iz koje je i onako već jako krvarila.Samo On...pred očima njenim slika ,kako je grli,ljubi i mazi.Obećanja ...osmesi...stisak i zagrljaj ....onda suze,stisak koji je polagano popustio a ruke jednostavno nestale.Grabila po vazduhu,tražila i mlatila u prazno...više nije bilo nikoga .Dozivala ...vikala ...plakala,ali niko nije ništa čuo.Otišao je ,jednostavno nestao kao da nije ni postojao.Ostavivši u duši prazninu,bol i neizmernu tugu.Više ne postoji ništa,ništa da bi je zadržalo....
zakoračila ponovo...sve dublje i dublje...predala se potpuno u zagrljaj hladne ,mutne reke.Pre nego što je nestala,digla pogled prema suncu i usamljeno zamolila: pomozi mi da mu ostanem lepa uspomena,jel sam ga zaista volela .Zatvorila oči i dozvolila da je dubine povuku.....

Praznina

Zastrašujući prazan dodir je , kad udješ u jednu kuću ,koja kao da je prepuna ljudi koje voliš,a u stvari zatekao si je potpuno praznu.Čak je i nameštaj negde nestao.Obilazis okolo, od sobe do sobe,čujes eho svojih potpetica na podu.Glas ti se odbija od praznih zidova,gde se još naziru konture ,nekih slika i ramova,poput tragova krede na betonu oko leša...Tada shvatiš... Otišao...Njega više nema....