Na crnoj svili rasuti srebrni biseri koje trepere...noć...žuti mesec obasjava ceo grad.Tišina...samo se slavuj čuje negde u daljini.Peva svoje beskrajno,tužne pesme.Okolo se širi miris čežnje,poznati slatki miris...Spustim se na mekanu travu,rukom lagano prelazim na površini,samo da mi prsti dotaknu.Da osetim taj svilenkasti dodir,golicanje.Legnem,zemlja je toliko topla!Otvorim širom oči,gledam u tamno nebo,tražim zvezdu,jednu posebnu...jednu koja je sjajnija od ostalih,koja snažnije treperi.Ne mogu da je pronađem,okrećem glavu pa se prepustim.Mašta me ponese na svojim mekanim krilima.Dozvolit ću sebi,da sanjam otvorenih očiju,i dok budem sanjarila neću dozvoliti mislima, da ni na tren odlutaju u stvarnost!Ne!Nocas ću pustiti dušu da poleti na lepršavim krilima i ponese me tamo gde je sve savršeno i lepo!Napustiću surovu stvarnost ,gde nema tebe!Ove noći ću biti sretna,sanjat ću bajku sa sretnim početkom,princem i princezom...i što je naj bitnije bajku koja nikad neće imati kraj!Učinit ću da vreme stane,da sat sudbine ne kuca više,da ne broji sate i minute!Osećam da imam moć dobre vile i zaustavljam vreme ovog trena ,ovde i sad!Lagano otvaram olovna vrata svoje duše,i kroz tako otškrinuta, vidim razigranu svetlost,treperi u duginim bojama,laganim i sigurnim koracima ušetam u svoju dušu.Tu sve miriše na ljubav,sreću,Tebe i na nas.Uzdignem se iznad,biću čuvar naših snova, koje nikad nećemo prestati sanjati. Biću princeza tvoje mladosti,koju ćeš ti poljubcima svako jutro buditi.Ti ćeš biti moj hrabri princ,koji je dojahao od nekud na jednom belom jednorogu.Grlit ćeš me svojim snažnim rukama,milovati po kosi,ljubiti nežno...nećes hteti nikad otići,ostaćemo zajedno,zauvek u ovom prelepom i prokletom snu.Kažem prokletom, jer nije stvarna!Samo jedan san koji nije dosanjan.Koliko god želela da ostanem,ne mogu...nešto me vuče,neki čudan osećaj,bol koji me obuzima i zatvara vrat mojih snova.Osećam opet miris daljine,koji me vuče za ruku nekontrolisano a ja čak i ne znam gde?Tonem negde duboko,u dubinu mora svojih davno isplakanih suza.Htela bih da zaplačem,ali nemam više suza,samo jedna...ona zadnja pobegla iz oka,skliznula niz obraz i pre nego što sam je dotakla,nestala.Više nisam sigurna ni u šta,ni ko sam niti šta tražim ovde?Kasno je za bilo koja pitanja, jel odgovora i onako nikad nema.Sve se izgubilo,sve osim sećanja,koja više nisu tako lepa.Bude tugu u meni i otimaju mi osmeh sa lica.Postanem svima neprepoznatljiva,ali ne i sebi!Jel ja sam svesna svoje slabosti,uništavaju me ali i prolaze!Tiho i polako...možda zauvek. Trgnem se i shvatim da je sve bilo san i da je već odavno dosanjan.Pustiću te da odeš,ostaćeš mi u sećanju,da te se sećam!Jednom u snovima sam imala princa kome sam ja bila voljena princeza,jednom sam sanjala budna.....
Нема коментара:
Постави коментар