Stajala je bosa na obali reke,pod tabanima je osetila kamenčiće kako joj se usecaju u kožu.Nije marila .Nije osetila bol.U očima suza ,zablistala .Jutarnje sunce razigrano skakutala sa talasa na talas.Lagano zatvorila oči i pustila da je miluju zraci izlazećeg sunca. Čula je samo talase ,koji su zapljuskivali obalu i svoje zbunjeno malo srce. Slušala tišinu,koja je bila ispunjena zvukovima prirode.Čekala odgovor ,mali znak,čekala...Bila je ranjena ,ne na telu....bila je ranjena ,slomljena u duši.Kopnila je dugo,nestajala polako,istopila se kao sneg na prolećnom suncu...Nestala lagano dok nije postala senka sebe,senka nečega što je nekada bila ...Njene plave oči su postale sive i pogledom praznim uprtim u ništa!Gledala je okolo a ništa nije videla,sve joj je bilo monotono,dosadno i nevažno.Srce joj lupalo u grudima snažno...volela ga ali nije smela.Nije imala snage za borbu...ne više.Predala se ništavilu,predala se da je povuče prema sebi,čvrsto stisne i proguta.Nije se opirala...samo otvorila oči i u izlazeće sunce pogledla.Oslepljena napravila korak.Hladna ,mutna voda dotakla njena stopala.Lagani povetarac joj mrsio raspustenu kosu i ljuljao uz telo pripijenu ,svilenu haljinu.
Još jedan pogled unazad ,čežnja i molitva za spas.Nikog nije čula...samo usamljeni slavuj pevao svoje tužne pesme na obližnjoj grani.Činilo joj se da peva tužnije nego obično.Kao da jedina moli za ostanak,osećala je da treba utehu...pesmama molila .Nije čula .....ili nije htela više da sluša...nije dopiralo do nje ,samo isprekidani delići pesme ili nečega ,što je podsećalo na nešto što je nekad volela .Nekad je za njene uši bila slavujeva pesma najlepša sinfonija.Sad joj još više parala dušu iz koje je i onako već jako krvarila.Samo On...pred očima njenim slika ,kako je grli,ljubi i mazi.Obećanja ...osmesi...stisak i zagrljaj ....onda suze,stisak koji je polagano popustio a ruke jednostavno nestale.Grabila po vazduhu,tražila i mlatila u prazno...više nije bilo nikoga .Dozivala ...vikala ...plakala,ali niko nije ništa čuo.Otišao je ,jednostavno nestao kao da nije ni postojao.Ostavivši u duši prazninu,bol i neizmernu tugu.Više ne postoji ništa,ništa da bi je zadržalo....
zakoračila ponovo...sve dublje i dublje...predala se potpuno u zagrljaj hladne ,mutne reke.Pre nego što je nestala,digla pogled prema suncu i usamljeno zamolila: pomozi mi da mu ostanem lepa uspomena,jel sam ga zaista volela .Zatvorila oči i dozvolila da je dubine povuku.....
Divan tekst.Samo tako nastavi drugarice Okano.
ОдговориИзбриши