MRZIM DECEMBAR..............(moja istinita priča)

Svoju najveću ljubav sam upoznala davne 1990.godine.Tih godina nije nikom bilo lako ,svi su osećali da neko zlo doba dolazi.Ali meni ,te godine su bile najlepše....one koje su dolazile.Bila sam mlada i u život zaljubljena.Da sam samo onda znala...
Kao i svako leto i ono sam provela na selu kod tetke.Završila sam 8.razred i napunila 15 godina,radovala sam se da ću svoj život na neki način od jeseni da promenim.Uživala sam u raspustu,kupanju,prvim izlascima,dečačkim pogeldima koji su me pratili dok sam hodala uzdignute glave,ponosna i puna samopouzdanja.Bila sam tim dečacima devojka iz grada,nešto novo.Jedno veče dok nisam znala šta ću od dosade,prelistavala kanale na televizoru i shvatila da nema ništa zanimljivo,zavalila sam se u široku fotelju....Onda je u sobu uleteo moj brat,izgledao je kao da je trčao kilometrima ,zajapuren i uzdihan pitao me:- Mala hoćeš samnom do centra?Otvorili su novi disco club.
Naravno da sam htela,jedva sam dočekala da me povede sa sobom.On je bio stariji,imao je svoje društvo,a ja nisam htela da im smetam...Skočila sam sa fotelje,kao da su me iz topa ispalili,obavila sam ruke oko njegovog vrata,poljubila ga u obraz i pogledala kao neko tužno kuče:- Poveo bi me?Stvarno?-spustila sam pogled-ali je ne bih da vam smetam....
-Ludice mala-rekao je-pa ne smetaš,ti si moja mala seka koja je doduše već porasla i postala lepa devojka...
Oboje smo se smejali ,zgrabio me i zavrteo se samnom.
-Hajde!Brzo,oblači se pa da idemo!-dobacio i izašao iz sobe.
Ja kao pomahnitala,preturala sam po stvarima,šta da obučem,trčala sam po sobi ,pevala i pred ogledalom vrckala.Nakon par minuta soba je izgledala kao da je bomba pala.Osvrnula sam se i zgrabila farmerice i jednu maicu na bratele.Pokupila sam ostatak odeće stala pred ogledalo,lagano pokupilla kosu onako neobavezno,stavila maskaru i zadovoljna sa sobom namignula na odraz u ogledalu.Kad sam izašla brat  je već cupkao nestrpljivo i nasmejao se kad me video.
-Kako izgledam?-okretala sam se oko svoje ose,onako luckasto zabacivajući glavu i treptala.
-Joj mala! Pa ti ćeš očarati sve momke!-nasmejao se i povukao nežno za ruku-Idemo!
Iz daleka se već čula muzika,kako smo se približavali sve je bila glasnija.Ispred diskoteke već je bila gužva,svi su hteli prvi da uđu.Neka nervoza me uhvatila,dok sam gledala cure kako se pomeraju u ritmu muzike.Sve su bile doterane,kao da su krenule u svatove,onda sam spustila glavu i zastala.Brat je primetio i rukom nežno mi podigao glavu:- Ne brini ti si najlepša!
Ušli smo ,muzika je treštala, brat je otišao do šanka i doneo mi coca-colu.Sa tom flašom u ruci stala sam do zida,dok su se oko mene kroz gužvu provlačili mladi do podiuma.Pogledom sam prelazila,preko mnoštvo mladih ljudi,ne bi li našla neko poznato lice.Onda kao da su svi nestali,stajao je On sa drugovima.Na trenutak kao da me pogledao,onda je nestao u gomili.To veče nisam ga više videla.Nekako sam se čudno osećala,nisam mogla ni brata da pitam ko je tajanstevni momak,jel je usput nestao.Bilo mi je žao,bojala sam se da ga više nikada neću videti.A osećala sam da se nešto desilo ,onda kad su nam se pogledi na tren sreli.
Svaki dan sam odlazila na kupanje i sa drugaricama smo se satima sunčale, da dobijemo preplanuli ten.Jedan dan ja sam ostala sama na peškiru a one su otišle u vodu.Dok sam tako ležala i gledala oblake ,koji su klizili polako na nebu kao šećerna vata.Detinjasto sam uporedjivala na šta liče...ptice u letu,dinosauruse,bezglavog čoveka...na tren sam zatvorila oči.Osetila sam na koži ,da je odjednom nestalo sunca.Otvorila sam ih i od jake svetlosti nisam videla samo nečiji lik.
-Zaklanjaš mi Sunce!-dobacila sam i izdigla se na laktove.Ugledala sam Njega! Stajao je ispred mene mokar sa peškirom u ruci.
-Slobodno?-pitao je pokazivajući na prazno mesto pored mene. Nisam mogla progovoriti,nekako su reči zastale u grlu ,nikako da mi napuste usne.Samo sam klimnula.Raširio peškir,i legao pored mene.Ja kao da me ne interesuje,i kao da u opšte nije pored mene,zatvorila sam oči i sunčala se dalje.
-Morao sam da vidim ,ko je ta devojka sa nebo plavim očima?Čula sam kad je rekao- ja sam Jovan!
Okrenula sam glavu prema njemu i nasmešila sam se ,videla sam da se nalaktio i gleda me netremice.
-Aureta -rekla sam -drago mi je Jovane.
To popodne više nismo se ni skvasili ,pričali smo o nekim neobaveznim temama,smejali se sitnim šalama,upoznavali se...Radnim danima smo se vidjali na bazenu,kupali se i pržili se zajedno na vrelom suncu.Vikendom smo stajali sa coca-colama u rukama ili smo na laganu muziku,onako zagrljeni ,pripijeni polako plesali.Prvi poljubac sam dobila jedno vece dok je zasvirala lagana muzika-Dođi-uhvatio me nežno za ruku i poveo do podiuma-ovo će biti naša pesma,samo naša! Zagrlio me najnežnije kako je samo on umeo.Počeo da pevuši poznate stihove..."Dva galeba bela,u tihoj noći,leteli morem a bura je bila..."Bila sam presretna ,osećala sam se posebnom ,kao u nekoj bajci dok mi je nežno milovao lice.Onda... to veče sam shvatila ,da sam se zaljubila u jednog Jovana sa prelepim plavim očima.
Dani su prolazili neverovatnom brzinom,nekad sam poželela da sam bar jedna dobra vila ,koja ima čarobni štapić i da bar mogu zaustaviti vreme,ili samo barem malo da usporim...Ali leto se primicalo kraju,ja sam morala nazad u grad.Zadnje veče smo razmenili adrese,sedeli sami u parkiću i oboje plakali.
-Volim te malena- rekao je dok mi je poljubcima skuplajo svaku suzu sa lica-ne plači molim te,puknuće mi srce...
Pokušala sam da zaustavim suze ,ali one su nekontrolisano tekle.
-Oprosti mi molim te-samo sam to mogla da kažem.
To veče, nisam oka sklopila.Samo sam tiho plakala da me niko ne čuje.
Kad sam stigla nazad u grad,onaj prelepi zeleni grad,koji sam toliko volela...sada je izgledao siv i sumoran,mrzela sam što sam se morala vratiti.Za samo nekoliko dana ,dok sam se vraćala iz skole iprimetila da iz poštanskog sandučeta nešto viri.Dotrčala i sva uzbudjena izvukla jednu lepu rozu kovertu.Na prednjoj strani ,bila je slika dvoje zaljubljenih kako se ljube na obali a oko njih lete galebovi.Znala sam da je on pisao .Nisam smela da otvorim...sedela sam dugo za stolom i gledala u roze kovertu-Galebovi...-prošaptala sam.Lagano sam drhtavim prstima otvorila pismo i ugledala naslov,ispisan velikim štapanim slovima:"NEDOSTAJEŠ MI MALENA MOJA...." Pismo je bilo dugacko,nežno i tužno.Na kraju pisma se potpisao :"Voli te tvoj Galeb!".Zaplakala sam -moj Galeb!-šaputala sam kroz suze.Svaki dan sam pisala pisma ,a on meni slao isto takve roze koverte sa galebovima.Viđali smo se retko ,ali kad smo bili zajedno svaki sekund nam je bio ispunjen s ljubavlju i čežnjom.Rastanak je uvek bio tužan i bolan.Meseci su prolazili ,mnogi nam zavideli i pokušavali da nas rastave,objašnjavajući ,da ljubav na daljinu nikad ne uspeva!Mi smo im dokazali ,da greše,jel naša ljubav je čvrsta kao stena i ne damo da se zaljulja!Da je čista,iskrena i duboka kao okean!
Jenog ,hladnog februarskog dana ugledala sam rozu kovertu ,s istim ushićenjem kao i svaki dan,nestrpljivo otvorila ,naslov je ovg puta bilo drugačiji:"Odlazim Malena...." Srce mi tog momenta preskočilo.Brzo sam čitala redove,gde,kad,zašto,šta se desilo?Milion pitanja u glavi.Onda sam pročitala rečenicu"18.marta odlazim Malena u vojsku,daleko...jako daleko..."Htela sam da dišem,ali vazduh nije dopirao do pluća.Odlazi,...sad? Zašto baš sad? Videla sam ime grada "Maribor"-Bože ,pa zašto tako daleko?
Danima sam bila van sebe od tuge i ako je on i dalje savki dan slao pisma u rozim kovertama sa galebovima.Mart je brzo došao,sneg se još nije ni otopio.Opraštali smo se na stanici satima,nije nas bilo briga ko sve posmatra.Grlio me i ljubio,čvrsto držao u zagrljaju,a ja sam drhtala...Ne od hladnoće,već od bola,da ga moram pustiti ,a nisam htela...Taj prokleti voz je došao po njega i odveo ga daleko od mene,suviše daleko!Pisma su i dalje stizala svakog dana.Pisao je da me voli,da mu je jako teško bez mene,i da ne brinem godina će brzo proći.Meseci su prolazili jako sporo,kao da su se vukli na olovnim nogama.Iznenadio me jednom ...došao na produženi vikend.Nismo se ni sekund odvajali.
-Malena...želiš li biti zauvek moja?-okrenuo se prema meni
-Zauvek? Kako to lepo zvuči - rekla sam -želim više nego bilo šta na svetu Galebe moj!
Uzeo me u naručje, trčao samnom i vrteo se.Nisam se bojala da će me ispustiti,imala sam poverenja,za njega bih i umrla...
Pre nego što se vratio u Maribor zaprosio me.Naši roditelji nisu bili baš oduševljeni,još sam bila maloletna tek 17 godina.Obećali smo da ćemo sačekati moje punoletsvo!Vratio se u vojsku ovog puta nasmejan ,znao je da ga kući zaista čeka neko!
Tih dana su u zemlji počele da kruže čudne priče,nemiri i pretnje.A sve je počelo u Sloveniji!Nisam mogla da propustim ni jedne vesti i svaki put preplakala.Pisma odjednom nisu više stizala,niko nije znao šta se tačno dešava.Posle skoro mesec dana stiglo pismo ...bela koverta ,ali poznati rukopis.Nervozno sam otvorila ,ruke mi se tresle ,oči mi zamaglile...Počinjalo jeovako:"Malena moja!Ovo pismo ti pišem u tajnosti,pod svetlom upaljača.Ovde vlada potpuni haos,ne znam čak da li ćeš ikad dobiti ovo pismo...pokušaću ti poslati,ne brini se,ma šta da se desi,ja ću te zauvek voleti ...Tvoj Galeb! - Opet reč "zauvek"! Nisam ništa shvatila,čitala sam pismo satima iznova i iznova.Od suza koja su padala na papir,neka slova su se i izbrisala.Stiskala sam pismo u ruci...
Vremena su bila sve teža i teža,situacija se izmicala kontroli...A onda došla tišina,dani su prolazili bez pisma.Negde krajem leta stigla jedna,roza koverta..."Malena moja..." -Živ je !Mama, Tata !!! Živ je!!! skakala sam i vrištala od sreće.Pisao je da se nalazi u Novom Sadu,uspeo je nekako da pobegne sa par drugova.Nije mu baš dobro,jako smršao i nalazi se u bolnici....Nisam ništa čekala,sela sam na prvi autobus i jedva dočekala da signem.Dok sam hodala hodnikom ,do njegove sobe srce mi tuklo,kao da ce svakog trena da iskoči.
Ušla sam u sobu...ugledala sam jednog ,slabašnog,mršavog momka,bledog lica kome su oči sevnule kad me ugledao.Dotrčala sam do njega,grlila sam ga i ljubila a suze nisam mogla niako sakriti.
-Ne palči mila-šaptao je-ne plači molim te,biće sve u redu ,videćeš...
-Galebe moj beli,šta su ti uradili?- jecala sam od bola.
Legla sam na njegove grudi,on me milovao drhtavom rukom po kosi i šaptao "Ne plači mila,ovaj galeb će još da leti..."
Nije bilo ništa u redu!Svakim danom mu je bilo sve gore.Ponekad je izgledao kao da se oporavlja,smejao se,da bi sutra dan ceo prespavao.Doktori nisu ništa znali ,ili samo nisu hteli ništa reći.Kad je sve bilo i onako očigledno! On se polako gubio,a mi nismo mogli ništa ,samo da ga tešimo i volimo.Nisam više plakala,ne pred njim! Čitala sam mu knjige,pričala o svemu ,samo da mu izmamim mali osmeh,pa makar i samo da je ličilo na osmeh.Zima je već uveliko stigla...kovali smo planove za Novu Godinu.Da će nam biti najlepša i da krećemo iznova od 1. januara.Samo snovi ,pusti snovi!Tog 30.decembra je bilo neizmerno hladno,vazduh se smrzao,dok sam dolazila do njegove kuće ,sve mi je bilo teže.Pokušala sam da misli nateram na sledeću godinu ,na lepe stvari.Onda sam ugledala njegovu mamu ...Nosila je crninu...Počela sam da trčim i srušila se pred njom.
-Mila,našeg Jovana nema više! Otišao je zauvek!!!
-Ne !!!-jecala sam - Opet ista reč! "ZAUVEK" Ne želim to više čuti,nikad više!
Od toga dana mrzim decembar!!!
Novu godinu našu isplaniranu ,ipak smo dočekali zajedno,samo nas dvoje...Ja i moj Galeb,boca šampanjca i dve čaše.Kad je sat otkucao ponoć,nalila sam šampanjac u dve čaše,nazdravila sam za oboje! Na malom kasetofonu sam pustila našu pesmu :"Dva galeba bela ,u tihoj noći,leteli morem a bura je bila..." Zadnji put ću izgovoriti reči: " Galebe moj,voleću te ZAUVEK!!!