KAD SE SRCE SLOMI...

 
Kada ispustimo čašu ili tanjir,sa jednom lomljavinom se raspadne u milion delova. kad se razbije prozor,pukne sto ili padne sa zida slika,sve to proizvodi snažnu i glasnu buku.Ali srce kada se slomi ne čuje se ništa...Ćuti...i želi da ga čujemo.Voleli bi da nam kaže nešto,da nam skrene pažnju sa toliko bola.Ako i ispusti neki glas,to je samo unutrašnji.Vrišti,ali ne čuje niko osom tebe.Toliko glasno,da ti zazvoni u ušima i zaboli te glava.Baca se u grudima kao jedna velika bela ajkula koja je zarobljena,cuje se kao urlanje mečke za otetim malim medvedom.Tako se to čuje i izgleda,drhti,urla kao razjaren zver u kavezu.Tako je to sa ljubavi-niko nije nedodirljiv! To je tako divlje i surovo,kao kad otvorenu ranu potopite u morsku vodu.Ali,kada se slomi on ipak ćuti.A ti samo urlaš iznutra,ali te niko ne čuje...