Krali smo vreme za nas

Stojim na ulazu,pod nadstrešnicom ispred kuće i gledam u stazu na kojoj su tragovi kišnih kapi u prašini.Hladna kiša se prikradala kroz noć.Razmišljam da li je moguća šetnja bez kišobrana. Posmatram tamne oblake,koje se prevlače kroz nebo i mešaju se sa sumrakom.Hladan vetar uporno duva i isteruje iz oblaka sitne kišne kapi. Zakoračim...krećem u noćnu šetnju. Osećam kako mi kapi klize niz lice, dignem glavu, zatvorim oči na tren. Nailazim na baricu, koju je kiša stvorila. Laganim koracima preskačem, povučem rukav jakne preko zglobova i ubrzam korake.I ako je napolju hladno od kiše i vetra,u sebi nosim onaj čudni, topli osećaj koji mi obuzima celo telo. Toplo sećanje na tebe ,na neke slike koje volim i rado im se vraćam,oživljavaju u sumrak...
Sećam se jednog našeg susreta,ovakvog kišnog jesenjeg sumraka,kada smo tako pripijeni, zagrljeni hodali. Naslonila sam lagano glavu na tvoje grudi, samo na kratko kao da sam htela od umora da predahnem. Čula sam ti srce kako lupa sve jače i sve brže kao da ga goni nešto.Tvoji nežni prsti koji su mi dodirivali lagano kosu, donosili su i meni i tebi vanvremenski spokoj. Nalazili smo se sami u polumračnoj sobi, osvetljenoj škrtom svetlošću ulične svetiljke, koja se probijala kroz rupice spuštene roletne.
Soba koja je tada bila naše utočište ceo svet se nalazio baš tada u njoj. Sva naša radost je bio taj susret, u toj sobi...Kratak , jedva dočekan, nas dvoje stisnuti u zagrljaj, poneseni strašću...
Bio je to susret dvoje koji se dugo traže u noći bez svetla, izbledelih tragova, nejasnih strahova, nadanja, strepnji, želja i čekanja...
Vreme nas je , ipak , uvek požurivalo negde, rušilo nam svaki sekund sreće stvorene na prostoru te sobe. Zvuci od spolja su se i pojačavali , a mi nismo ih želeli, samo smo želeli da budemo što duže sami, pripijeni jedno uz drugo.
Otkucaj sata jasno su se čuli,svaki otkucaj je bio kao ubod tupim nožem u srce...
Reč "moram" koju izbegavam da izgovorim u bilo kom vremenu ipak pogled na kazaljke me primorale..."Moram da krenem!"-izgovorila sam sam sa puno tuge u glasu. Škrte reči nisu nadolazile a bilo ih je ,obostrana želja da se baš tad kaže nešto lepo. I osmesi su nam se gubili kroz kratke poljubce, pa nam se činilo kao da se ljubeći opraštamo, kao da je ovo zadnji susret i ko zna da li ćemo se još nekad videti!
Odlazim prva do vrata , zastajem , poželela sam da kažem toliko toga...Umesto toga, žurno se vratim do tebe, zagrlim još jednom poljubim te nežno uz osmeh, blago dodirnem ti lice, samo da proverim da si sigurno tu , predamnom i da nije samo neki san...
Toliko toga bismo hteli , a tako malo nam se nudi...Zamnom u sobi ostaje samo miris kože, kose i parfema...pogled na krevet, izgužvana postelja gde su pre samo nekoliko minuta dva tela gorela...
Još uvek koračam polako , kiša istom upornosšću pada .Noć...tiha noć. Još me vuče želja za šetnjom.Osećam poznatu prazninu i kako mi nedostaje stisak tvoje ruke u mojoj. Osećam kako mi nedostaje tvoja ruka oko mog struka, blagi dodir po kosi i miris tvog parfema. To se sada samnom sećanje druži, uzalud se nadam da ćeš me iznenada stići. Osvrćem se i gledam u mrak.Ništa...Koračam sama , a bilo bi tako lepo koračati s tobom....