KADA KIŠA PADA....

 
Svaki put, kada kiša pada....nedostaješ mi.Pokušavam , ne misliti o tome šta smo imali,šta smo mogli imati ...
Ne uspevam. Dok posmatram kišne kapi ,koji klize graciozno,polako i ulivaju se negde na sredini stakla prozora u jedan majušni potočič,koji brzo sklizne do dna...setim se tebe.
Pre nego sto stigne do dna, zablista dok se svetlo ulične lampe prelama na njoj.
Tako sam i ja ...zablistala, pored tebe na tren,samo na tren! Stvorila iluziju savršenstva s kojim nisam umela da održim korak.
Bio si moj jutarnji osmeh, videla sam te u peni tek skuvane kafe, na ulaznim vratima kao senku...
Dok si bio tu , sunce je umeo toplije da greje, noći nisu bili toliko mračni s puno sablasnih šumova.
Kad bi šetali i slučajno mi štikla u rupicu zapela, a ja se zateturala, držao bi me još jače s izgovorom ...tu sam, neću dozvoliti nikad da padneš.
Sećaš se ? Večerali smo , a ja umočila pomfrit malo više u kečap, pa se razmazala na ivici usne....sećaš se? Uzeo si salvetu , nagnuo se i kao malom detetu obrisao usta....prvo sam te iznenadjeno pogledala,a onda se smejala kao luda...a ti si samo onako usput rekao : volim te musavice mala....
Govorio si da sam bas ona koja je za tebe stvorena, ona koja tvoje nedostatke dopunjava, da sam....., da bila sam sve...
Do onog dana , kad si ležerno i bez valjanog razloga izšetao iz mog života.Ne osvrćući se zatvorio bučno za sobom ulazna vrata.Izgovor koji ni onda nisam shvatala,me i danas proganja. Znam de je detinjasto ,jer takvi razlozi ne postoje u reali ...ne mogu postojati i porušiti savršenstvo koju smo gradili, i izgradila do pola.....
Nije bilo svadje, vike , prebacivanja....zato ni dan danas ne mogu da shvatim, a možda nikad i neću....
A kad se prisetim te večeri užasno padala kiša.Stajala sam ispred prozora, kao i sada.Posmatrala kišne kapi koji su se nabijali na staklo i munjevitom brzinom stapali u potočiće,klizući se do dna prozora. Čula sam užurbane korake, a kroz zamagljeno staklo i umusano od kiše, ugledala sam siluetu ...ugledala sam tebe.Dotrčala do vrata , brzo otvorila a ti si uleteo stresući sa sebe kišne kapi po pločicama.Pomogla sam da skineš kaput i onda ugledala u tvojim očima nešto čudno.U prolazu si me poljubio u obraz,i dobacio :kako ti prošao dan?, -dok si za sobom zatvarao vrata kupatila.Ja stala na dovratak i viknula -super kao i uvek....jesi umoran , čekala sam te da večeramo?! Ćutao si ...ja se okrenula , i postavila sto....Čekala sam...dugo si se zadržao. Seo si , i čudno prećutao celu večeru. Ja sam prebirala viljuskom hranu po tanjiru ....osećala sam napetost, nervozu i čula sam previše tišine u vazduhu.Pred sam kraj večere si me pogledao , uzeo mi ruke u svoje dlanove i rekao: Večeras odlazim i neću dolaziti više.Izvini ....volim te ....
Odjednom me tišina koja je nastala počela da davi. Reči mi se zaledili u grlu...milion pitanja , a ni jedna da napusti usne. Video si da mi nije ništa jasno, pa si nastavio....previše, previše te volim. Ne mogu ...razumi me ,ne smem više...poleduću...nisi ti kriva...ja sam ....vezao sam se za tebe a nisam smeo...ne...a sad ne mogu da živim sa saznanjem , da ne mogu da se budim pored tebe.....izvini ....volim te.
Ustao si , poljubio me do tad najsnažnije, naj strastvenije...uzeo svoj mokar kaput i užurbano zatvorio snažno za sobom ulazna vrata.
Čula sam unutar sebe lomljavu...nešto poput pucanje bukve u ledenim planinskim noćima.Sablasni zvuk od koje ti se zaledi krv u venama a uši ogluve na momenat.Onda tišina.....Doteturala sam se do prozora....ni sama ne znam koliko sam tu stajala, ali kiša već prestala da pada...staklo se osušilo od vetra....ostali su tragovi malih potočića....
Od onda kad god kiša pada ja stojim pred prozorom i čekam da se pojavi neka silueta, čujem sitne užurbane korake, krenem prema vratima...onda , na polovini sobe stanem , vratim se do prozora ,koraci koji su bili pred vratima se udalje , a ja i dalje posmatram kako se stapaju kišne kapi u male potočice i u duši još uvek zaplačem.